Saveti i vesti
Oslobodite se straha! Reagujte iz ljubavi i verom u dobar ishod
Često me ljudi pitaju kako da donose bolje odluke i zašto, uprkos velikom trudu, imaju osećaj da ih život stalno vraća na isto mesto. Iza većine izazova krije se jedan zajednički osećaj — strah.
⏱ 7 minuta čitanjaStrah je normalna ljudska emocija, refleksna reakcija koja te nekad čuva a nekad i sputava. Uključuje tvoju logiku koja te često spasi.
Kada govorim o strahu, ne mislim na veliki strah od susreta sa medvedom u šumi — na taj retki i očigledni strah koji svi lako prepoznajemo — već mislim na tihi, prikriveni strah koji se uvlači u naše misli, odluke i svakodnevne reakcije. Strah od (ne)uspeha. Strah od promene. Strah od toga da nećemo biti dovoljno dobri. Strah od visine, lifta, mraka. Strah od vezivanja ili odbacivanja, i tako u nedogled dok se bilo koji od ovih strahova ne pojača toliko da te paralizuje.
A onda krene bombardovanje savetima kako treba da kreneš u susret strahu, da izadješ van svoje zone komfora jer tu je tvoj rast. To jeste donekle tačno, ali zapamti:
Dobra strana straha je da te čuva da ne ideš u ludost i glupost! Loša strana straha je što ne zna da stane ako ga sam ne sprečiš.
Moj realan strah
Moj realan strah je kada me učiteljica pozove tokom nastave.
Kao majka, odmah pomislim da se nešto loše dogodilo. Kao lekar, vrlo dobro znam šta sve može da znači povreda deteta. A kada ste i jedno i drugo, nije lako ostati miran.
Nedavno sam upravo takav poziv dobila.
U školskom dvorištu, tokom odmora, jedno dete je u igri gurnulo moju ćerku. Pala je i udarila glavom o beton. Dok sam slušala učiteljicu kako mi smireno objašnjava šta se dogodilo, njena smirenost je pojačavala moj strah. U glavi su se smenjivale sve moguće dijagnoze i scenariji.
Duboko sam udahnula. Postavila sam jedno važno pitanje:
„Da li je gubila svest?"
Kada sam čula da nije, zamolila sam da razgovaram sa ćerkom. Rekla mi je da je samo malo boli glava. Nije zvučala konfuzno, ali je govorila sporije nego obično. Krenula sam odmah prema školi.
Tokom vožnje sam osvestila da me strah polako preuzima i počinje da mi oduzima sposobnost racionalnog razmišljanja. Identitet majke potpuno je nadjačao sve ostalo.
Tada sam svesno odlučila da se vratim sebi.
Udahnula sam duboko
Pomolila se
Odlučila da verujem da je dobro dok ne saznam drugačije
Kada sam stigla, zagrlila sam ćerku i postavila joj nekoliko jednostavnih pitanja. Jedno od njih bilo je:
„Da li jasno vidiš?"
Njena reakcija bila je trenutak koji nikada neću zaboraviti.
„Vidim... ali učiteljica trenutno ima tri oka."
— Moja ćerkaTo je bio dovoljan znak da znam šta je sledeći korak. Zahvalila sam učiteljici na pomoći, povela ćerku sa sobom i krenula ka bolnici. Tada na scenu stupa ono što često zaboravljamo da tražimo — podrška.
Moja divna prijateljica dr Ljubica već je najavila naš dolazak. Pregledi, dijagnostika i sve neophodne procedure završeni su za dva sata.
Dijagnoza je bila potres mozga.
Moja smirenost nije mogla da promeni dijagnozu. Moja vera nije mogla da spreči ono što se već dogodilo. Ali ljubav, podrška i prisebnost pomogle su da kroz celu situaciju prođemo na najbolji mogući način.
Tog dana nisam trošila energiju na pitanja koja nisu mogla ništa da promene. Nisam analizirala kako je tačno došlo do pada, ko je kriv i šta je moglo drugačije. To se već dogodilo.
Fokusirala sam se na ono što mogu da uradim sada. Umesto večernje odbojke igrali smo monopol. Umesto panike birali smo zajedništvo. Na kraju dana pustila sam glasno muziku i bila zahvalna što smo svi kod kuće, zajedno. Čak se i dečak iz komšiluka smejao jer nije očekivao takav završetak dana.
A ja sam znala da sam još jednom dobila važnu životnu lekciju.
Duboko disanje
Vera
Podrška
Zahvalnost
To su bili moji koraci kroz strah.
Strah se ne pobeđuje jednim velikim skokom
Ljudi često veruju da se strah rešava tako što ćemo uraditi nešto spektakularno.
Na primer, plašite se visine. Čuli ste da treba da se suočite sa strahom i odmah odlučite da skočite padobranom. Možda će to zaista pomoći. Ali šta ako posle tog iskustva i dalje ne možete mirno da prođete staklenim hodnikom na višespratnici?
Možda je put drugačiji.
Da se uhvatite za ogradu. Da oslušnete svoje telo.
Ubrzan rad srca, napetost u stomaku ili vlažne dlanove. Da se pomolite.
Nekoliko puta duboko udahnete i izdahnete, pre nego što pokušate da umirite misli.
Pa sutra ponovo. I narednog dana još jednom. Korak po korak.
Tada ne pobeđujete samo strah od visine. Tada gradite veru u sebe.
Veru da možete da izdržite neprijatnost. Veru da možete da ostanete mirni uprkos strahu. Veru da ste jači nego što ste mislili.
A kada jednog dana poželite da skočite padobranom, možda ćete to uraditi iz slobode, a ne iz potrebe da dokazujete sebi da ste hrabri.
Da li vas sreća hvata za vrat?
Svi znamo da nas uglavnom strah sputava, ne koristi nam uvek i puno. A onda se postavlja jedno zanimljivo pitanje: da li vas sreća hvata za vrat?
Na prvi pogled zvuči neobično. Navikli smo da govorimo kako nas strahovi, problemi „hvataju za vrat", kako nas obaveze pritiskaju ili kako nas brige sustižu. Ali šta je sa srećom?
Koliko često sebi dozvoljavate da vas sreća pronađe?
Koliko puta ste odbili priliku zato što ste sumnjali u sebe?
Koliko puta ste umanjili sopstveni uspeh verujući da je rezultat slučajnosti?
Koliko puta ste se fokusirali na ono što može poći po zlu umesto na ono što može ispasti bolje nego što ste očekivali?
Ponekad nije problem u tome što sreća ne dolazi. Problem je što smo toliko navikli da očekujemo teškoće da ne prepoznajemo prilike koje nam život šalje. Sami zaklanjamo svoje sunce.
Strah ili ljubav?
S kog energetskog izvora vi reagujete? Kako to prepoznajete?
Kada reagujemo iz straha, želimo da kontrolišemo sve. Tražimo garancije. Odlažemo akciju dok ne budemo potpuno sigurni. Čekamo „pravi trenutak", koji često nikada ne dođe. To je u redu, ne umete bolje u datom trenutku. Ne morate sami sve, setite se da sam tu kao podrška.
Kada reagujemo iz ljubavi? Pristupamo životu sa poVEREnjem. Ne zato što znamo kako će se sve završiti, već zato što verujemo da imamo kapacitet da se nosimo sa onim što dolazi.
VERA razbistri um, pozove telo na akciju.
Vera u dobar ishod menja perspektivu
Vera nije pasivno čekanje da se stvari same dese. Vera je aktivna i svesna odluka da ne hranimo stalno najgore moguće scenarije u svojoj glavi koji se nikada ne dese.
Vera u dobar ishod, u bolje sutra je tvoj realan optimizam, tvoja akcija kojom menjaš sve. Nikako vera u lažne nade, fatamorgane i šminkanje sadašnjosti.
Vera je naša reakcija iz ljubavi, hrabrost da ostanemo otvoreni čak i kad ne znamo ishod. Vera nam pojačava snagu da svim srcem uradimo sve što je do nas, prepustimo se kroz molitvu da Bog sprovede to u delo, ono što će se vremeno pokazati da je zapravo najbolji ishod za nas.
Kada verujete u dobar ishod:
Lakše prepoznajete prilike
Brže donosite odluke
Manje energije trošite na brigu
Otvoreniji ste za saradnju i nove mogućnosti
Gradite otpornost na izazove. U coaching procesu često govorim da naš fokus određuje naše iskustvo. Ako neprestano tražimo opasnost, pronaći ćemo je. Ako tražimo mogućnosti, počećemo da ih primećujemo svuda oko sebe.
Možda sreća već kuca na vaša vrata
Možda se prilika već nalazi pred vašim vratima, možda je baš to taj razgovor koji se plašite da obavite. Možda je to ideja koju dugo nosite u sebi, odluka koju znate da treba da donesete.
Možda je vreme da poverujete sebi više nego svojim strahovima, da napravite korak koji dugo odlažete jer možda je to baš taj korak koji vas plaši upravo zato što može da promeni vaš život na bolje.
Ponekad nas od sreće ne deli manjak sposobnosti, već višak straha.
Ne dozvoli da te strah steže za vrat, već blagu tremu od promene koju osećaš, osvestiš možda u stomaku i rešiš je tako što svesno staviš tačku odluke, ujedno i tačku na strah. Tvoj prvi korak već je napravljen.
Čestitam ti na tome, nije lako ali si uspeo!
Ne možemo uvek da biramo okolnosti koje nam život donosi, ali možemo da biramo način na koji ćemo na njih odgovoriti. U tome se krije naša najveća moć. Zato vas danas pozivam da zastanete i iskreno odgovorite sebi na jedno pitanje:
Da li vas sreća hvata za vrat, a vi joj se uporno izmičete?
Možda je vreme da izaberete ljubav umesto straha i veru umesto sumnje. Često nas od života kakav želimo ne deli nedostatak prilika, već spremnost da ih prihvatimo.
Diši i raduj se svakom danu zahvalan što je svanuo. Ne zaklanjam svoje sunce, već rasteraj oblake verom i ne zaboravi osmeh svakog dana.
Spremni da izaberete veru?
Rezerviši termin i kreni ka odlukama iz ljubavi, ne iz straha.
Rezerviši termin →
Sposobnost da ostanemo uz sebe čak i kada sumnja pokuca na vrata. To je unutrašnja sigurnost koja ne zavisi od tuđeg odobravanja, već od odnosa koji gradimo sa sobom.
Često me ljudi pitaju kako da donose bolje odluke i zašto, uprkos velikom trudu, imaju osećaj da ih život stalno vraća na isto mesto. Iza većine izazova krije se…